IB INTERNAL ASSESSMENT CRITERIA

Na sledecoj tabeli mozete videti kriterijume i deskriptore za ocenjivanje vasih usmenih izlaganja u okviru IB programa - Individual Oral Presentation & Oral Commentary

PRE IB - Elementi poezije (kraci prirucnik)

Osnovni elementi poezije – podsetnik i vodič za tumačenje

Poezijom se u svakodnevnom govoru nazivaju književna dela pisana u stihovima. U najširem smislu reči ovo shvatanje i nije toliko pogrešno mada ga je neophodno dopuniti određenim pojašnjenjima i i delimično ispraviti. Treba imati u vidu da se u okviru pojma stiha javljaju i tzv vezani stih i slobodni stih, pri čemu se slobodni stih u nekim slučajevima može veoma približiti proznom načinu izražavanja (kao npr u pesmi Doručak). S druge strane i prozni tekstovi se mogu ritmički i melodijski veoma čvrsto organizovati tako da ih je teško razlikovati od pesama u slobodnom stihu. Stoga proza i poezija ne čine dva uvek jasno odvojena i razgraničena oblika iskazivanja.

Prednost definisanja poezije preko pojma stiha leži u činjenici da se na osnovu stiha veoma lako mogu razlikovati velike i male književne vrste u stihovima. Veličina i kratkoća poetskih dela nije tek neka spoljašnja, slučajna osobina književnih dela; o dužini odnosno kratkoći književnih dela u stihovima ovisi i niz drugih bitnih odlika poezije, i to do te mere da kratke i duge književne stihovane vrste možemo izdvojiti kao dve zasebne skupine književnih tekstova. Tako ćemo izdvojiti epsku poeziju kao grupu dugih stihovanih vrsta, i lirsku poeziju kao skup kratkih stihovanih vrsta.

Lirska poezija upravo zbog stiha i kratkoće ostvaruje tip književnog iskazivanja u kom neke od mogućnosti jezičkog kazivanja postaju posebno naglašene i izražene. Zbog kratkoće, reč kao reč u lirici, i sasvim posebni, neuobičajeni odnosi među rečima postaju izuzetno važni i značajni za razumevanje pesme; a zbog stihovane organizacije govora, veliki značaj u razumevanju značenja reči imaju i ritam, odnosno zvukovni, melodijski efekti koji su postignuti određenim rasporedom reči. Otuda se lako zapaža određena srodnost lirske poezije i muzike. I sama reč lirika upućuje na tesnu povezanost između poezije i muzike. Lirska poezije je nastala u svojevrsnom sinkretizmu (prema grčkom synkretismos, stapanje, sjedinjavanje) govora, plesa, muzike, glume i književnosti.

Zbog kratkoće i sažetosti izraza lirska pesma je naizgled vrlo jednostavna. U njoj se obično tek u nekoliko rečenica iznosi neki doživljaj, opisuje neki predmet, pejzaž ili osoba, ili se pak izražava neka misao. Jednstavnost uspele lirike je rezultat veoma složene strukture u kojoj svaki element ima svoje mesto i svoju određenu funkciju (kao što ste videli da svaki deo cveta ima svoju ulogu). I zato je ponekad liriku veoma teško tumačiti jer treba pažljivo izučiti njenu strukturu, a i sami pesnici se nekada svesno mogu poigravati sa čitaocima, stvarajući neobične spojeve reči, izmišljajući neke nove reči. Lirika pesnicima daje svojevrsnu dozvolu da u potpunosti eksperimentišu sa jezikom što nekada može izazvati zbunjenost kod čitalaca. Međutim, i pored toga, lirika je ipak jedan od način ljudskog iskazivanja pa samim tim uvek ima svoju funkciju i svoju svrhu, koja može da obuhvati niz različitih efekata. Poezija može da zabavi, da opisuje, podstiče i izaziva emocije, da priča priču, da iznosi ideje i provocira ljudsku misao, da obaveštava, da pruži utehu, da proslavljava...

Pošto smo već spomenuli da u lirskoj pesmi nalazimo veoma složenu strukturu koju treba protumačiti, sada ćemo istaći neke od osnovnih elemenata te strukture o kojima ćemo govoriti na časovima tumačenja poezije:

TEMA, MOTIVI FORMA RIMA

LICE (GLAS) POEZIJA RITAM

PESNIČKE SLIKE TON, ATMOSFERA STILSKE FIGURE

TEMA, MOTIVI

Pošto svako književno delo govori o nečemu, i to o nečemu jedinstvenom, tako i u lirskoj poeziji možemo govoriti o temi kao jedinstvenom značenju dela. Tema predstavlja ono o čemu se peva u nekoj lirskoj pesmi, a kažemo jedinstveno značenje zato što tema objedinjuje sve druge elemente pesme. Npr, analizom pesme Doručak došli smo do zaključka da je tema pesme otuđenost. Nakon tog zaključka mogli smo videti kako svi delovi pesme (i kratki izlomljeni stihovi i pesničke slike...) upućuju na tu temu, to osnovno osećanje iskazano u pesmi. Temu je ponekad veoma teško odrediti i zato je veoma važno pažljivo proučiti i iščitati pesmu nekoliko puta, istražiti njena značenja te na kraju doći do zaključka o tome šta je centralno, jedinstveno značenje pesme. U tom procesu može nam veoma često pomoći i naslov pesme koji često upućuje na temu dela.

Prilikom istraživanja i tumačenja teme u pojedinim lirskim pesmama, vodite računa o sledećim pitanjima koja vam mogu pomoći u definisanju osnovne teme:

O čemu peva pesma? Koje je dominantno osećanje istaknuto u pesmi? Koja slika ili ideja ima najveći značaj u pesmi? Kakva je simbolika, odnosno značenje naslova pesme?

Kada budete vodili beleške o pojedinim pesmama, nastojte da pored stihova upisujete odgovore na ova pitanja kako biste kasnije mogli da ih proverite i ispravite ukoliko ste došli do novih otkrića i zaključaka o centralnoj temi pesme.

Pošto smo do sada govorili o temi kao o centralnom značenju pesme, trebalo bi istaći da se svaka tema može razlagati na motive. Motiv je najmanja tematska jedinica koja se ne može dalje razlagati, i to su oni delovi u kojima se opisuje jedan lik, predmet, ili jedna situacija. Motivi su u lirici veoma često u funkciji isticanja i razvijanja osnovne teme. Npr, u pesmi Doručak osnovna tema jeste otuđenost, a manje tematske celine koje ulaze u sastav te teme mogu biti:

motiv ćutanja Ne govoreći mi ništa

motiv kiše Obukao

kišni mantil

jer je padala kiša

motiv odlaska i izašao

na kišu

Kao što vidite, motivi u lirici mogu biti iskazani samo u jednom ili u nekoliko stihova, ali su svi istaknuti motivi u vezi sa osnovnom temom pesme, sa otuđenošću dvoje ljudi.

LICE (GLAS)

U lirskoj poeziji je veoma važno odrediti u kom licu je su ispevani stihovi (prvom, drugom ili trećem) pošto i izbor lica, tj glasa utiče na naše razumevanje značenja poetskog teksta. Kada u pesmi pronalazimo govor u prvom licu, tada govorimo o lirskom subjektu kao nosiocu tog iskaza, a ne o pesniku ili autoru. Termin lirski subjekat koristimo zato što pesnici mogu napisati pesmu u prvom licu ali da to prvo lice ne pripada njima već lirskom liku koji su želeli da stvore u pesmi.

Zahvaljujući iskazu u prvom licu u pesmi se naglašavaju subjektivnost, neposrednost doživljenih emocija ili iskazanih ideja, i čitalac se može intenzivnije saživeti sa osećajnim svetom lirskog subjekta.

Stihovi ispevani u drugom licu (mada nisu česta pojava u lirici) naglašavaju dijaloški odnos između ja i ti, pošto postoji obraćanje; dok se trećim licem pojačava objektivnost, osećanje distanciranosti od onoga o čemu se peva.

Npr, u pesmi Doručak prvi stihovi deluju kao stihovi napisani u trećem licu čime je s jedne strane postignuta objektivnost opisa, a s druge posebno naglašena distanciranost dvoje ljudi, između kojih se sada nalazi svet banalnih predmeta i radnji poput mešanje kafe, dolivanja mleka...

U pesmi Opomena od samog početka prepoznajemo stihove u prvom licu ali i obraćanje nekom drugom (Čuj, reći ću ti svoju tajnu). Time je od početka pesme uspostavljen lični odnos između ja i ti, odnos koji je posebno značajan i ozbiljan s obzirom na postojanje motiva tajne, i njenog otkrića. Stihovi se nastavljaju u prvom licu i u kasnijim strofama čime se sve vreme naglašava emotivnost, odnosno lični momenat u svemu onome što se lirskom subjektu događa, a pošto se stalno ističe prvo lice, time se pojačava i njeno osećanje usamljenosti koje predstavlja i jednu od mogučih tema ove pesme.

Opšta pitanja za ovaj element poezije:

U kom licu je ispevana pesma ? U kom trenutku pesme otkrivate u kom licu je ispevana? (može se desiti da se tek pri kraju pesme pojave stihovi u prvom licu, i vaš zadatak je da otkrijete zašto se tek tada to otkriva, i kakav je efekat postignut tim naknadnim otkrivanjem) )Kakav je efekat postignut izborom prvog/drugog/trećeg lica u pesmi? Ili Zašto je odabrano prvo/drugo/treće lice u pesmi?

FORMA

Kada govorimo o pojmu forme u poeziji, tada pre svega mislimo na vizuelnu, tj grafičku organizaciju pesme. Pesma može biti podeljena na strofe, koje dalje mogu sadržati različit broj stihova što nam pomaže da razlikujemo više vrsta strofa:

distih (2 stiha)

tercet (strofa od 3 stiha)

katren (4 stiha)

kvinta (5 stihova)

sekstina (6 stihova)

Međutim postoje i pesme koje ne poznaju podelu na strofe, i tada govorimo o astrofičnim pesmama.

Stihovi takođe mogu imati različit broj slogova pa razlikujemo šesterac, osmerac, deseterac, jedanaesterac, dvanaesterac. Možemo takođe razlikovati vezani i slobodni stih. Vezani stih je onaj stih koji je podvrgnut određenim pravilima organizovanja u okviru pesme, koji ima pravilan sistem rimovanja, isti broj slogova, dok je slobodan stih onaj koji nije podvrgnut pomenutim pravilima. Slobodan stih se često približava proznom načinu govora.

Tip i dužina stiha, kao i tip strofe može bitno uticati na opšte zvučanje, ritam i atmosferu pesme. Npr, u slučajevima kratkih stihova različite dužine, ritam pesme može biti dinamičniji i brži, dok se dužim stihovima mogu naglašavati i podvlačiti osečanja melanholije, tuge i teskobe (poput stihova u poslednje tri strofe pesme Opomena). Za razliku od Opomene, pesma Doručak je ispevana u veoma kratkom, slobodnom stihu. Takvim izborom stiha postignuti su sledeći efekti: u prvi plan su istaknuti predmeti i bezlične radnje što naglašava stanje otuđenosti, cela slika je podeljena takvim stihom na manje celine čime je naglašena banalnost situacije, a ritam govora podseća na prozni govor što ukazuje na svakodnevnost i učestalost odnosa otuđenosti među ljudima, i na kraju intenzivira se atsmofera napetosti i iščekivanja.

Opšta pitanja:

Kako biste opisali formu pesme? Kako je pesma podeljena? Koje vrste strofa prepoznajete? Koju vrstu stiha? Kakva je dužina stihova (konstantna ili varira od stiha do stiha)? Šta je postignuto izborom određenog stiha ili tipa strofe? Zašto su neki stihovi duži a neki kraći? Kakav je efekat time postignut? U kakvoj su vezi određeni tip stiha ili strofe sa osnovnom temom pesme, ili sa osnovnim osećanjima ili idejama iskazanim u pesmi?

RITAM

Opštija definicija ritma u okviru umetnosti poput poezije, muzike, igre govori da ritam predstavlja manje ili više ravnomerno ponavljanje stalnih elemenata u relativno kraćim vremenskim intervalima koje neposredno doživljavamo. Ritam vam je svakako najbolje poznat iz različitih razbrajalica, ili dečijih uspavanki koje ste svakako čuli kada ste bili mlađi. Ritam može odigravati veoma značaju ulogu i stvaranju opštijeg tona i atmosfere u pesmi, i u zavisnosti od različitih faktora, ritam možete odrediti kao pravilan ili nepravilan, dinamičan ili usporen. Kako ćete opisati ritam neke pesme zavisi od sledećih faktora:

· dužine i vrste stiha – npr, ukoliko je pesma ispevana u dugim stihovima, tada ćemo ritam često opisivati kao usporen, pravilan, monoton, dok bi postojanje kraćih stihova dovodilo do isprekidanog, ubrzanog ritma

· rime

· rasporeda reči u stihu – u zavisnosti od rasporeda reči u stihu ritam pesme može biti više nalik ritmu proznog govora, ili značajno odstupati od njega. Kada raspored reči u rečenici odstupa od uobičajenog govora, tada govorimo o inverziji.

primer:

Uporedite dva načina organizacije sledećih stihova. Koji je bliži proznom, svakodnevnom načinu govora? Kakva je razlika u ritmu između ova dva primera?

Nikad nije vito tvoje telo Moja mlada ruka nije nikad

Ruka moja mlada obavila obavila tvoje vito telo

· naglašavanja pojedinih reči

· interpunkcije

Opšta pitanja:

Kako biste opisali/odredili ritam pesme? Čime je ostvaren takav ritam? Kojim se postupcima autor poslužio da ritam pesme učini neravnomernim/pravilnim/usporenim/monotonim? Šta je takvim ritmom želeo da postigne? Kakva je veza ritma u određenim stihovima i osećanja iskazanih u tim stihovima? Kakva je veza ritma i osnovne teme pesme?

RIMA

Rima predstavlja glasovno podudaranje na kraju stihova. Ona označava i naglašava kraj stih, a istovremeno povezuje taj stih sa drugim stihovima, i ima ulogu u stvaranju specifičnih zvukovnih efekata, kao što su melodija i ritam pesme. Rima takođe pojačava unutarnju povezanost i jedinstvo pesme, ali isto tako može da izdvoji i naglasi značaj pojedinih reči za razumevanje cele pesme; takođe, rima čini da pesma zvuči melodično, utiče na opšti ritam stihova, i može nesvesno da utiče na čitaoca time što povezuje pojedine pesničke slike u stihovima koji se rimuju.

Prilikom čitanja pesme, veoma je važno da znate kako obeležavamo stihove koji se rimuju u pesmi. Stihove koji se rimuju obeležavamo istim slovom abecede, kao u primeru :

Blizu do neba gora je čarna a

ne treba orlu tek jedan let b

samo da pusti krila nemarna a

Prezro je davno prezreni svet b

Postoji nekoliko tipova rime:

parna rima : aabb

ukrštena rima: abab

obgrljena rima: abba

Opšta pitanja:

Kakva je rima u pesmi? Koja je njena funkcija? Kakvi su efekti postignuti upotrebom rime? Koji su stihovi povezani rimom? Kakva je značenjska veza između rimovanih stihova ?

PESNIČKE SLIKE

Pod pojmom pesničke slike podrazumevamo određeni prizor, sliku, situaciju koju možemo vizuelno zamisliti tokom čitanja, kao što je npr slika crnog leptira nad teškom vodom u pesmi Opomena. Pesničke slike u lirici mogu imati za cilj da stvore određenu atmosferu i raspoloženje u pesmi, ili da naglase i istaknu određena prenesena (metaforička) značenja u pesmi. Kada čitate poeziju, nastojte da izdvojite određene pesničke slike koje prepoznajete u stihovima, i da odgovorite na ključno pitanje Kakva je funkcija tih slika? Šta je njima iskazano? Zašto su baš te slike upotrebljene? Šta nam otkrivaju u vezi sa temom? U kakvoj su vezi te slike sa lirskim subjektom

Pesničke slike su veoma blisko vezane za pojam stilskih figura pošto se u pesničkim slikama često srećemo sa tzv figurativnim upotrebom jezika.

STILSKE FIGURE

Stilske figure možemo definisati kao utvrđene načine izražavanja koji se mogu posebno izvdvojiti i označiti zahvaljujući njihovom odstupanju od uobičajenog načina govora. Mada treba imati u vidu da se i u svakodnevnom govoru možemo često sresti sa određenim stilskim figurama koje često ne prepoznajemo zbog njihove učestale upotrebe ( vreme je proletelo, mrtav sam gladan, kakav kralj! )

Osim osnovnog poznavanja određenog broja stilskih figura, od vas se u ovoj godini očekuje da ih prepoznate u pojedinim lirskim pesmama, da odredite tip figure, ali da pre svega dođete do zaključaka o funkciji stilskih figura na određenom mestu u pesmi.

Opšta pitanja:

Koja stilske figure su upotrebljene u pesmi ? Koje stilske figure dominiraju u pesmi ? Izdvojte neke od primera stilskih figura i razmislite o sledećem pitanju : Koja je funkcija stilske figure u pesmi? Šta bi se izgubilo kada ne bi bilo te stilske figure ? Čemu doprinosi upotreba te stilske figure ?

TON, RASPOLOŽENJE, ATMOSFERA

Kada govorimo o tonu, raspoloženju i atmosferi u poeziji, možemo se veoma praktično osloniti na svoja iskustva prilikom slušanja muzike. Razmislite o tonu i raspoloženjima izazvanim prilikom slušanja muzike: Kakve sve tonove i raspoloženja možete prepoznati? U lirici možete prepoznati i doživeti čitav niz različitih tonova. Ovo su neka od mogućih određenja tona koji možete pronaći u pesmama, mada lista nije konačna.

Melanholičan, ironičan, ciničan, smiren, ozbiljan, težak, teskoban, ljutit, religiozan, oštar, filozofski, tužan, podrugljiv, komičan, dramatičan, bezličan, intiman, ravnodušan, ličan, razigran, direktan, neozbiljan, nestašan

Raspoloženje se, iako blisko povezano sa tonom, više odnosi na drugi efekat, tj na atmosferu koju jedna pesma stvara. Mada se često dešava da je veza između tona, raspoloženja i atmosfere veoma jasna i direktna, tako da će određeni ton stvoriti odgovarajuću atmosferu i raspoloženje u pesmi.

Za vaše tumačenje poezije veoma važno je odgovoriti na nekoliko pitanja:

Kako biste opisali ton neke pesme? A kako opšte raspoloženje i atmosferu u pesmi? Čime je postignut određeni ton u pesmi, odnosno atmosfera i raspoloženje? U kreiranju atmosfere i raspoloženja u pesmi, veliki značaj imaju izbor reči, dužina i vrsta stiha, ritam i osećanja iskazana putem pesničkih slika i stilskih figura.

Kao što se mogli videti u ovom kratkom priručnik za tumačenje poezije, postoje opšta pitanja za svaki od pomenutih elemena, na koja treba da odgovorite kako biste što bolje razumeli pesmu i protumačili njenu temu i neke od osnovnih ideja. Ukoliko obratite pažnju na pitanja koja se odnose na svaki od elemenata videćete da se većina pitanja u tumačenju poezije mogu svesti na tri ključna pitanja:

O čemu se peva u pesmi?

Kako je napisana pesma? Kako su upotrebljeni određeni elementi pesme?

Zašto je pesma/strofa/stih napisan baš na takav način?

Opšte uputstvo za vođenje beležaka o poeziji

Dok čitate pesme, trudite se i nastojte da uz svaku pesmu zapisujete svoje beleške koje mogu obuhvatiti :

- pitanja u vezi sa određenim mestima koja vam nisu jasna

- vaše zaključke i otkrića o određenim značenjima pesme

- vaše ideje o mogućim značenjima

- vaše asocijacije

I naravno, vaše beleške treba da sadrže i odgovore na opšta pitanja koja se tiču osnovnih elemenata poezije (tema/motivi, forma, stih...) a primenjeno na pojedinačne primere lirskih pesama.

STILSKE FIGURE

Стилске фигуре

Стилске фигуре можемо дефинисати као утврђене начине изражавања, који се могу посебно издвојити и означити захваљујући њиховом одступању од уобичајеног начина говора. Мада треба имати у виду да се и у свакодневном говору можемо често срести са одређеним стилским фигурама.

Асонанца настаје понављањем истих самогласника ради постизања одређеног звуковног доживљаја или гласовних ефеката. Јавља се често у поезији како би се створио утисак благозвучности у стиховима.

Оловне и тешке снове снивају

Облаци над тамним горским странама

Алитерација означава понављање истих сугласника или скупова сугласника у стиховима. Често се јавља заједно са асонанцом дајући тиме јединствен ефекат у поетским текстовима.

Вејавица. Ветар веје

Човека ни вука није.

Ономатопеја је фигура у којој се гласовима опонашају одређени звуци из природе, животињске гласове или неке звуке који нас подсећају на неки предмет.

Анафора значи понављање речи на почетку стихова.

Епифора значи понављање речи на крају стихова.

Метафора је свакако најпознатија фигура, тј фигура које се најчешће помиње у анализама песничких текстова. Многи је описују као скраћено поређење тј, као поређење у ком се не казује оно са чиме се пореди, већ само други део поређења. Уместо да се каже „узбуђен човек гори попут пламена“ песник ће рећи

„Зашто ти је тијело одједанпут пламен?“

Други метафору схватају као замену значења једне речи значењем друге речи. Метафора је на тај начин схваћена као фигура у којој се једна реч употребљава уместо друге на тај начин што ту прву ствар узима као да је друга. До замене долази зато што постоји одређена сличност између те две ствари.

Брода нема за те, нити једне цесте.

И свој живот које си ништио овде

Уништио у цијелом си свету.

У овом примеру видимо на основу значења целе Кавафијеве песме, да речи брод и цеста не означавају конкретне предмете већ представљају метафоре за покушај бекства од сопственог промашеног живота лирског субјекта.

Метонимија исто означава употребу речи у пренесеном значењу, у којој се једна реч замењује другом која је у неким, стварним односима са појмом прве речи. Уместо да кажемо „Читам књигу Франца Кафке“ можемо рећи „Читам Кафку“. Франц Кафка стоји у вези са књигом као њен аутор.

Примери метонимије:

„Кад устане кука и мотика,

Биће Турком по медији мука“

Коме закон лежи у топузу

Трагови му смрде нечовјештвом.

Персонификација је врста фигуре у којој се стварима, природним појавама, апстрактним предметима, животињама или биљкама дају људске особине.

Синегдоха је врста метонимије у којој се део узима за целину, или једнина за множину. Веома честа је и у свакодневном говору.

Епитет , у најширем смислу речи је сваки атрибут, тј додатак именици коју поближе објашњава, али се као назив фигуре схвата у смислу речи која се додаје именици да би створила живље, потпуније, јасније слике неке ствари, појаве, живог бића или особе.

Или могу ком рећи у томе

часу чудесно сјајну

предрагу ми тајну

Алегорија се може схватити као развијена, продужена метафора. Међутим, њен прави смисао се открива тек ако се одређене песничке слике у целини замене појмовима..

Пример:

„Вила гниздо тица ластавица

Вила га до девет година“

Ропство Јанковић Стојана

Тица ластавица је у овом примеру заправо жена Јанковић Стојана, а гниздо представља њихов брачни живот, односно породицу.

Симбол је замењивање неке речи, животне појаве, или појма његовом условном алегоријском ознаком. Постоје тзв стални симболи који се зову емблеми и употребљавају се у целокупној култури и књижевности. Тако, нпр крст као емблем означава хришћанство. За разлику од тих сталних симбола, песнички симболи у новијем песништву настоје да изразе значења која су схватљива тек у контексту одређеног дела или опуса неког песника.

Инверзија значи обртање реда речи или делова реченице, тако да се удаљи од уобичајеног редоследа речи. Захваљујући таквим обртима, писци успевају да нагласе поједине делове који су им значењски изразито важни за концепцију сопствених текстова.

Пример:

„Низ западно небо

И из распрснутих шипака у врту

Крв се циједи“

(захваљујући инверзији посебан нагласак је стављен на последњи стих и слику крви, што је у строфи и графички наглашено)

Реторичко питање означава посебну употребу упитних реченица, такву у којој се упитне реченице постављају а често и нижу једна за другом, без намере да стварно означе питање, и да добију одговор. Својим упитним обликом ова фигура посебно истиче одређени емотивни став лирског субјекта.

Елипса настаје када се из реченичне целине изостављају поједине речи на такав начин да се смисао целине ипак може разабрати. Елиптички начин изражавања примењује се и у свакодневном говору због сасвим практичних разлога. Довољно је да кажемо „киша“ или „ватра“ па да из ситуације разумемо смисао тих речи. У књижевности се елипсом постиже згуснутост и снага у изражавању битних мисаоних ставова лирског субјекта.

Асиндетон настаје низањем речи без њиховог граматичког повезивања

Полусиндетон је фигура супротна асиндетона. Настаје низањем везника без њиховог граматичке потребе. Сврха полусиндетона је слична сврси асиндетона: да истакне поједине речи

Поређење (компарација) настаје када се нешто с нечим пореди на основу неких заједничких особина које често нису лако и непосредно уочљиве. Поређења у књижевности указују на особена својства ствари, предмета, појава и личности, откривајући разлике и сличности које често измичу нашем непосредном искуству.

А тада је пламен лизнуо,

Ко да стење, ко да гине

И моје срце, попут мртва трупла, лежи покопано

К. Кавафи, Град

Хипербола је фигура преувеличавања како би се нагласио одређени емоционални став према предметима, појавама или радњама.

Видим тек руине црне мог живота у овом граду

Литота је фигура супротна хиперболи. Уместо преувеличавања она умањује односно ублажава јер прави израз замењује слабијим, и то негативним и супротним.

Градација настаје таквим избором речи, слика и мисли којим се изазива постепено појачавање или слабљење у односу на првобитну представу или мисао. Градацију можемо препознати у песми Опомена Д. Максимовић пошто се постепено појачава осећање страха изазвано усамљеношћу услед које се лирском субјекту враћају тешке слике прошлости и трагичне љубави.

Не остављај ме никад саму

О, не остављај ме никад саму

О, не остављај ме никад саму

Никад саму

Иронија првобитно означава изражавање путем супротности: мисли се заправо обрнуто од онога што се дословно рекло. Осим у књижевности, иронија је веома честа и у свакодневном говору.

Парадокс је фигура у којој се исказује нека мисао која је наизглед у себи противречна или супротна опште увреженом мишљењу. Парадокс се обично јавља у облику противуречног закључка који упозорава на дубљи смисао.

Пример:

„Ја волим све што се креће јер све што се креће

креће се по законима мировања и смрти“

Оксиморон је посебна врста антитезе у којсе се спајањем супротних појмова ствара нови појам, односно слика, или представа. Такве су изреке попут „мудра лудост“ „речита тишина“ „зимско летовање“

IB PRVA GODINA Elementi proznog teksta i kratka prica

Prozni žanrovi – kratka priča (short story)

Na prvi pogled reklo bi se da je veoma jednostavno definisati kratku priču, pošto je to priča koja je kratka. Međutim, ukoliko pitanje postavimo na drugačiji način doći ćemo do važnih elemenata koji čine jednu kratku priču. Dakle, Šta čini kratku priču?

- kratka priča je ona priča čija je građa sama po sebi veoma uska

- kratka priča je kratka zato što iz veoma raznovrsne tematike autor bira samo jedan aspekt, odnosno temu i time sužava fokus kako bi pojačao umetnički ili pripovedački efekat (npr, Hemingvejeva priča sadrži potencijalno mnogo više linija radnje i događaja, ali ih on sve svodi samo na jedan događaj, jedno mesto i jedan razgovor)

Mnoge kratke priče su usredsređene samo na jedan događaj, jedno iskustvo ili jedan trenutak u vremenu, ali to nije univerzalno pravilo. Međutim, veliki broj njih zaista predstavlja jednog lika u pojedinačnoj, izdvojenoj situaciji a ne mnoštvo njih u različitim prilikama. Stoga je često u kratkoj priči akcenat stavljen na onaj trenutak u kom lik prolazi kroz neko veoma bitno iskustvo koje predstavlja ključni momenat u njihovom razvoju ili preobražaju. Taj trenutak, klimaks možemo nazvati „trenutkom istine“ kada se nešto značajno promeni u samom liku, mada taj trenutak istine može ponekad biti očigledan samo čitaocu, ali ne i liku.

Međutim, ne dolazi do klimaksa u svakoj od priča, već se u nekim pričama predstavljaju samo pojedine „slike iz života“, određeni vremenski period, ili tzv „jedan dan u životu... “. Takve priče se često završavaju bez određenog i jasnog kraja pa čitaoce ostavljaju sa osećanjem neizvesnosti i nesigurnosti po pitanju osnovnog značenja priče. Stoga čitalac nekada ostaje zbunjen onim što je pročitao i podstaknut da istraži različite moguće interpretacije i značenja priče. Nekada i sami autori svesno žele da ostvare takav efekat kod čitalaca.

Kratka priča je dugo bila zanemarivana od strane akademske kritike i istraživanja jer je smatrana suviše „lakim žanrom“ ta razliku od znatno težeg i kompleksnijeg romana. Međutim, kratka priča ima svoju logiku i strukturu i ne treba je posmatrati i vrednosno porediti sa romanom, pa zato prilikom proučavanja kratke priče u okviru maternjeg jezika, obratite pažnju na sledeće bitne elemente ovog žanra:

- Zaplet i struktura – U okviru zapleta i strukture, treba da pokažete jasno razumevanje osnovnih događaja koji su se desili, osnovnih ideja iskazanih u priči, kako su događaji u priči međusobno povezani, kakav je vremenski raspored događaja (npr, da li su događaji hronološki raspoređeni, ili se priča ne drži hronološke linije)

Kako biste sebi olakšali tumačenje i razumevanje u kratkoj priči, neophodno je da prilikom čitanja izradite tzv narativnu strukturu, ili liniju događaja. Pošto svaka kratka priča sadrži određene događaje, njihov raspored i međusobna povezanost mogu vam otkriti neke od umetničkih i pripovedačkih efekata koje su autori postigli poput: stvaranje dramske napetosti, razvijanje radnje ka tački kulminacije, odnosno vrhunca, razrešenje konflikata u priči...

Veoma često narativna struktura kratke priče je jednostavno i nizanje jednog događaja za drugim idući ka završetku kada dolazi do konačnog razrešenja i razumevanja cele priče. Međutim, neki autori su skloni tome da se poigravaju sa strukturom i rasporedom događaja kako bi postigli određene efekte. Evo nekoliko tačaka o kojima treba da vodite računa u svom radu na kratkoj priči:

· napravite spisak ključnih događaja u priči

· obratite pažnju na to kako su ti događaji raspoređeni i međusobno povezani

· obratite pažnju na vremensku strukturu – da li su događaji hronološki poređani ili je došlo do odstupanja uz upotrebe retrospekcije, flešbekova

· obratite pažnju na pojedine detalje ili informacije koje je autor izostavio ili koje je naglasio. Takođe, obratite pažnju na to kako ih je naglasio.

- Pripovedač i pripovedačka perspektiva

Pitanje Ko pripoveda priču? je veoma bitno za razumevanje svakog proznog žanra, ali je takođe veoma bitno odgovoriti i na pitanje Ko vidi događaje? Tj Iz čije perspektive se vide događaji i svet u priči koja se pripoveda?

Kada govorimo o pripovedaču, najčešće ističemo:

· pripovedača u trećem licu – Pripovedač u trećem licu pruža mogućnosti za tzv objektivnije, odnosno sveznajuće pripovedanje pošto može zauzeti poziciju onoga koji sve vidi i sve zna, pa nam stoga može saopštiti misli i osećanja većeg broja likova što nam pomaže da priču sagledamo iz više mogućih perspektiva (kao što je slučaj sa pripovedačem u Kunderinoj pripoveci Lažni auto-stop). Međutim, nekada pripovedač u trećem licu može zauzeti potpuno nepristrasnu, spoljašnju perspektivu u odnosu na likove, kada nam ne saopštava ništa što se dešava unutar njih, već o njihovim osećanjima i mislima saznajemo isključivo kroz dijalog (kao u priči Bregovi kao beli slonovi). Isto tako, pripovedač u trećem licu može se opredeliti da celu priču saopštava iz perspektive samo jednog lika ali taj slučaj ne možemo poistovetiti sa pripovedanjem u prvom licu, jer ovde ne govori lik za samog sebe, već pripovedač kroz treće lice zadržava distancu u odnosu na ono što se liku dešava.

Posebno važan momenat u pripovedanju predstavljaju komentari samog pripovedača, pošto pripovedač ne mora biti neutralan. Naprotiv, on može često veoma jasno ili veoma suptilno i posredno da komentariše događaje, likove, prostor, da bude ironičan prema pojedinim likovima, da iznosi svoje stavove koji se mogu razlikovati od stavova drugih likova, da neke likove posebno istakne i afirmiše dok druge ismeva i kritikuje. Ovaj vid upliva pripovedača nazivamo komentar i na njega posebno treba obratiti pažnju, jer se komentar može otkriti i u načinu na koji je jedan lik portretisan.

· pripovedača u prvom licu – Pripovedač u prvom licu može biti glavni učesnik događaja o kojima se pripoveda, ili svedok koji im je prisustvovao ili je o njima slušao. Pripovedanje u prvom licu stvara utisak pripovedanja „iznutra“ što čitaocu daje utisak da je priča stvarna, i putem saosećanja približava ga likovima. Međutim, ovakav tip pripovedača je ograničen pošto pripoveda samo o onome što je on video i čuo, i nije u mogućnosti da nam govori o mislima i unutrašnjim stanjima drugih likova. Ne možemo saznati ništa o događajima kojima pripovedač nije prisustvovao, izuzev onih događaja o kojima progovore drugi likovi u dijalogu. Pošto se oslanjamo na reči i perspektivu samo jednog pripovedača, postavlja se pitanje koliko je on pouzdan i koliko mu možemo verovati, jer taj pripovedač može i sam imati veoma lični ugao posmatranja ili možda namerno želi da obmane čitaoca.

Na osnovu sledećih primera upišite koji tip pripovedača je u pitanju i iz čije se perspektive pripoveda priča

„Zaobišla je benzinsku stanicu koja je stajala pored puta, potpuno usamljena; tek stotinak metara dalje, u pravcu njihovog puta, počinjala je šuma. Uputila se prema njoj, sakrila se iza žbunića, i sve vreme je negovala u srcu osećanje vedrine (Čak i radost zbog prisustva voljenog muškarca najbolje se doživljava u samoći. Kad bi njegovo prisustvo bilo neprekidno, bilo bi prisutno jedino preko svog neprestanog prolaženja. Moguće ga je zadržati samo u trenucima usamljenosti)“

M. Kundera, Lažni autostop

Pripovedač:

Perspektiva:

„Uz samu stanicu bila je topla senka zgrade a na otvorenim vratima bara visila je zavesa od nanizanih bambusovih perli i sprečavala muvama da uđu. Amerikanac i devojka koja je bila sa njim sedeli su napolju za jednim stolom u hladu. Bilo je veoma toplo; eskpres iz Barcelone trebalo je da stigne kroz četrdeset minuta. “

E. Hemingvej, Bregovi kao beli slonovi

Pripovedač:

Perspektiva:

„Tražio sam savršeno mesto za umiranje. Neko mi je preporučio Bruklin, i tako sam narednog jutra krenuo tamo, vozom iz Vestčestera, da izvidim teren. Pedeset i šest godina nisam ovamo dolazio i ničega se nisam sećao“

P. Oster, Bruklinska revija ludosti

’ Pripovedač:

Perspektiva:

- Likovi

Značajan deo čitalačkog interesovanja i radoznalosti prilikom čitanja proznih tekstova vezuje se za likove. Iako često na njih reagujemo kao da su stvarne ličnosti, saosećajući sa njima ili ih prezirući zbog njihovih osobina, moramo imati na umu da likovi u književnom delu NISU LIČNOSTI iz stvarnog života, i da oni ne postoje izvan stranica romana i onoga što je napisano o njima. Stoga je npr često beskorisno raspravljati o njihovoj budućnosti nakon završetka romana pošto se sa poslednjom stranicom knjige završava i njihov literarni život. I zato je mnogo važnije obratiti pažnju na to KAKO su likovi predstavljeni i ZAŠTO su predstavljeni na određeni način.

Pitanja KAKO i ZAŠTO su inače KLJUČNA pitanja u intepretaciji jednog književnog teksta, i možete ih postaviti povodom svih ostalih elemenata (npr, Kako je pripovedana neka priča ? Zašto je izabran pripovedač u trećem licu? Kako je predstavljen ili opisan prostor ? Zašto ? Kako su povezani događaji ? Zašto nisu hronološki raspoređeni)

Da bismo na što bolji način razumeli književne likove, njihovo MESTO i FUNKCIJU u jednom književnom tekstu, trebalo bi da prilikom čitanja uvek vodite jednu vrstu zapisa o likovima, gde biste beležili ključne informacije o njihovim postupcima, osećanjima, karakterima, zapisujući ključne rečenice koje su izgovorili, ili njihove opise.

Likovi se nama kao čitaocima mogu predstaviti na različite načine:

· Deskripcija, opisivanje – davanje fizičkog opisa, portreta od strane pripovedača ili od strane drugih likova u delu. U nekim od ključnih trenutaka možemo dobiti i opise likova koji nam otkrivaju do kakvih je promena došlo u njihovom karakteru

· Dijalog – Zaključke o likovima donosimo na osnovu onoga što govore o samima sebi, ili onoga što drugi govore o njima

· Misli i osećanja – Unutrašnja stanja likova mogu biti otkrivena kroz pripovedanje u prvom licu, unutrašnji monolog, ili kroz pripovedanje u trećem licu kada nam pripovedač priča iz perspektive određenog lika

· Postupci i reagovanje likova – Kako lik reaguje u određenim situacijama može nam otkriti dosta o njemu

· Stilske figure, slike i simboli – Likovi nam mogu biti predstavljeni putem različitih simbola, metafora i poređenja

· Umetnički prostor – Opisi eksterijera ili enterijera mogu nam otkriti i karakter i trenutna unutrašnja stanja likova.

Navedene tačke predstavljaju načine na koje se jedan književni lik može predstaviti, te tako sve te postupke možemo objediniti jednim književnoteorijskim terminom karakterizacija.

- Motivacija

Pod pojmom motivacije podrazumeva različite načine putem kojih se objašnjavaju ili obrazlažu postupci književnih likova. Razlozi zbog kojih likova čine nešto ili postupaju na određeni način mogu često biti psihološke odnosno sociološke prirode, a najčešće su u pitanju i jedni i drugi razlogi. Ukoliko postupke junaka objašnjavamo njegovim društvenim poreklom, vaspitanjem, i sredinom u kojoj je odrastao tada govorimo o sociološkoj motivaciji a ukoliko razlozi postupaka leže u osećanjima, i unutrašnjem stanju likova tada govorimo o psihološkoj motivaciji. Mnoga književna dela koriste i jedan i drugi tip motivacije pa govorimo o sociopsihološkoj motivaciji.

Međutim postoje primeri gde jednostavno ne možemo naslutiti razloge zbog koji su se neki događaji desili, ili kada nam nije jasno zbog čega lik postupa na određeni način. Tada govorimo o nultoj motivaciji pošto kao čitaoci ne možemo da odgonetnemo motive junakovih postupaka.

U slučajevima motivisanja postupaka i događaja putem natprirodnih pojava, ili nadrealnih fantastičnih sila i razloga, govorimo o numinoznoj motivaciji

- Umetnički, književni prostor

Imaginarni svet književnog dela (u daljem tekstu, književni prostor) je veoma često mnogo više od pukog „mesta na kom se odvija radnja nekog dela“. Književni prostor može biti veoma mali i sveden na jedno domaćinstvo, na zatvoreni prostor kuće, ali isto tako može biti veoma širok i proširen na čitavu naciju ili državu.

Bez obzira na razmere koje književni prostor dobija u jednom delu, on može imati nekoliko veoma važnih funkcija unutar samog teksta:

· prostor kao pozadina, odnosno realistički dekor na kom se odvija neka značajna radnja

· prostor kao ogledalo unutrašnjih stanja likova ili njihovih karaktera

· prostor kao sredstvo simboličkog predstavljanja autorovih osnovnih ideja u delu

· prostor kao sredstvo predstavljanja čitavog sistema vrednosti i ideja u jednom društvu koje se prikazuje u književnom delu.

Likovi mogu bez ikakvih konflikata i sukoba da prirodno egzistiraju u svetu priče, mada je često naglasak u romanima i pripovetkama upravo na tome da lik ne može da se uklopi u svet, ili društvenu sredinu

- Jezik i stil

Kada govorimo o jeziku i stilu kojim je napisan neki prozni književni tekst, nikada ga ne posmatramo odvojeno od ostalih elemenata već se uvek pitamo kako je i koliko efikasno upotrebljen jezik da bi se predstavile osnovne teme, ideje priče, njeni likovi, njihovi karakteri, osećanja i misli.

Pojam stila podrazumeva skup različitih sredstava i postupaka jezičkog izražavanja koji su karakteristični za delo jednog autora ili čak i za čitava književna razdoblja (npr, epoha realizma). Kako bismo raspoznali ta različita sredstva i postupke treba obratiti pažnju na sledeće elemente jezičkog izraza u književnom tekstu:

· stilske figure – Obratite pažnju na to da li je u pričama, ili romanima jezik naglašeno slikovit i metaforičan ili pripovedači nastoje da koriste svakodnevni način govora bez mnogo metafora, poređenja, simbola i drugih figura. Da li je pripovedačev način kazivanja ironičan spram likova i njihovih postupaka ?

· leksika – Obratite pažnju na poseban izbor reči u delu. Da li autori koriste neke arhaične reči, ili naglašavaju žargon, ili koriste stručne reči iz različitih naučnih oblasti. Da li je pripovedačev iskaz neutralan, informativan ili je emotivno obojen ?

· sintaksa, odnosno struktura rečenice – Obratite pažnju na sintaksu, na strukturu rečenice. Da li se autor uglavnom služi složenim, razvijenim rečeničnim konstrukcijama ili nastoji da pripovedanje teče u kraćim, jednostavnim rečenicama? Zašto se autor opredelio za određeni tip rečenice ? Kakav je efekat time postignut ? npr, uporedite Kunderinu i Hemingvejevu rečenicu ? Kakve razlike uočavate ? Kako biste opisali Kunderin stil a kako Hemingvejev ? Koji od njih vam deluje više novinarski, reporterski a koji više filozofski, psihološki ?

Na sledećem šematskom prikazu možete videti koje sve mogućnosti postoje u stvaranju zapleta i narativne strukture kratke priče:

ČITATI I RAZUMETI POEZIJU

Kako što više razviti svoje sposobnosti razumevanja i tumačenja poezije ???

1. ČITAJTE SA STRAŠĆU ! Upoznajte se sa što različitijim vrstama pesama

2. OBRATITE PAŽNJU NA JEZIK/STIL ! Razmislite o tome kako je upotrebljen jezik u pesmama koje čitate. Beležite sve ono što ste uočili kao zanimljivo, neobične stihove, pesničke slike i izraze.

3. TRAGAJTE ZA IDEJAMA ! Nastojte da uočite što više različitih ideja iskazanih u pesmama.

4. ČITAJTE TUĐE TEKSTOVE O POEZIJI! (kritike, članci, ogledi) Tekstovi drugih kritičara ne treba da budu zamena za vaš lični stav već treba da vas navedu da na poeziju gledate iz više perspektiva, da podstaknu vaše sopstvene stavove.

5. ČITAJTE POEZIJU NAGLAS – bilo nasamo bilo u društvu. Veoma često čitanje naglas može da produbi naše razumevanje pesama jer tada na najbolji način osetimo ton, raspoloženje i atmosferu u pesmama.

6. BUDITE STALNO ZAPITANI ! Usvojite poziciju nekog ko stalno postavlja pitanja tekstovima koje čita. Kad god čitate pesmu postavljajte tri ključna pitanja:

O čemu peva ova pesma ?

Kako je napisana ?

Zašto je autor odlučio da pesmu napiše baš na takav način?

7. ČITAJTE VIŠE PESAMA JEDNOG AUTORA! Kada radite pojedinačnog pesnika, čitanje drugih pesama može vam pomoći u razumevanju onih pesama koje su u programu.