STILSKE FIGURE

Стилске фигуре

Стилске фигуре можемо дефинисати као утврђене начине изражавања, који се могу посебно издвојити и означити захваљујући њиховом одступању од уобичајеног начина говора. Мада треба имати у виду да се и у свакодневном говору можемо често срести са одређеним стилским фигурама.

Асонанца настаје понављањем истих самогласника ради постизања одређеног звуковног доживљаја или гласовних ефеката. Јавља се често у поезији како би се створио утисак благозвучности у стиховима.

Оловне и тешке снове снивају

Облаци над тамним горским странама

Алитерација означава понављање истих сугласника или скупова сугласника у стиховима. Често се јавља заједно са асонанцом дајући тиме јединствен ефекат у поетским текстовима.

Вејавица. Ветар веје

Човека ни вука није.

Ономатопеја је фигура у којој се гласовима опонашају одређени звуци из природе, животињске гласове или неке звуке који нас подсећају на неки предмет.

Анафора значи понављање речи на почетку стихова.

Епифора значи понављање речи на крају стихова.

Метафора је свакако најпознатија фигура, тј фигура које се најчешће помиње у анализама песничких текстова. Многи је описују као скраћено поређење тј, као поређење у ком се не казује оно са чиме се пореди, већ само други део поређења. Уместо да се каже „узбуђен човек гори попут пламена“ песник ће рећи

„Зашто ти је тијело одједанпут пламен?“

Други метафору схватају као замену значења једне речи значењем друге речи. Метафора је на тај начин схваћена као фигура у којој се једна реч употребљава уместо друге на тај начин што ту прву ствар узима као да је друга. До замене долази зато што постоји одређена сличност између те две ствари.

Брода нема за те, нити једне цесте.

И свој живот које си ништио овде

Уништио у цијелом си свету.

У овом примеру видимо на основу значења целе Кавафијеве песме, да речи брод и цеста не означавају конкретне предмете већ представљају метафоре за покушај бекства од сопственог промашеног живота лирског субјекта.

Метонимија исто означава употребу речи у пренесеном значењу, у којој се једна реч замењује другом која је у неким, стварним односима са појмом прве речи. Уместо да кажемо „Читам књигу Франца Кафке“ можемо рећи „Читам Кафку“. Франц Кафка стоји у вези са књигом као њен аутор.

Примери метонимије:

„Кад устане кука и мотика,

Биће Турком по медији мука“

Коме закон лежи у топузу

Трагови му смрде нечовјештвом.

Персонификација је врста фигуре у којој се стварима, природним појавама, апстрактним предметима, животињама или биљкама дају људске особине.

Синегдоха је врста метонимије у којој се део узима за целину, или једнина за множину. Веома честа је и у свакодневном говору.

Епитет , у најширем смислу речи је сваки атрибут, тј додатак именици коју поближе објашњава, али се као назив фигуре схвата у смислу речи која се додаје именици да би створила живље, потпуније, јасније слике неке ствари, појаве, живог бића или особе.

Или могу ком рећи у томе

часу чудесно сјајну

предрагу ми тајну

Алегорија се може схватити као развијена, продужена метафора. Међутим, њен прави смисао се открива тек ако се одређене песничке слике у целини замене појмовима..

Пример:

„Вила гниздо тица ластавица

Вила га до девет година“

Ропство Јанковић Стојана

Тица ластавица је у овом примеру заправо жена Јанковић Стојана, а гниздо представља њихов брачни живот, односно породицу.

Симбол је замењивање неке речи, животне појаве, или појма његовом условном алегоријском ознаком. Постоје тзв стални симболи који се зову емблеми и употребљавају се у целокупној култури и књижевности. Тако, нпр крст као емблем означава хришћанство. За разлику од тих сталних симбола, песнички симболи у новијем песништву настоје да изразе значења која су схватљива тек у контексту одређеног дела или опуса неког песника.

Инверзија значи обртање реда речи или делова реченице, тако да се удаљи од уобичајеног редоследа речи. Захваљујући таквим обртима, писци успевају да нагласе поједине делове који су им значењски изразито важни за концепцију сопствених текстова.

Пример:

„Низ западно небо

И из распрснутих шипака у врту

Крв се циједи“

(захваљујући инверзији посебан нагласак је стављен на последњи стих и слику крви, што је у строфи и графички наглашено)

Реторичко питање означава посебну употребу упитних реченица, такву у којој се упитне реченице постављају а често и нижу једна за другом, без намере да стварно означе питање, и да добију одговор. Својим упитним обликом ова фигура посебно истиче одређени емотивни став лирског субјекта.

Елипса настаје када се из реченичне целине изостављају поједине речи на такав начин да се смисао целине ипак може разабрати. Елиптички начин изражавања примењује се и у свакодневном говору због сасвим практичних разлога. Довољно је да кажемо „киша“ или „ватра“ па да из ситуације разумемо смисао тих речи. У књижевности се елипсом постиже згуснутост и снага у изражавању битних мисаоних ставова лирског субјекта.

Асиндетон настаје низањем речи без њиховог граматичког повезивања

Полусиндетон је фигура супротна асиндетона. Настаје низањем везника без њиховог граматичке потребе. Сврха полусиндетона је слична сврси асиндетона: да истакне поједине речи

Поређење (компарација) настаје када се нешто с нечим пореди на основу неких заједничких особина које често нису лако и непосредно уочљиве. Поређења у књижевности указују на особена својства ствари, предмета, појава и личности, откривајући разлике и сличности које често измичу нашем непосредном искуству.

А тада је пламен лизнуо,

Ко да стење, ко да гине

И моје срце, попут мртва трупла, лежи покопано

К. Кавафи, Град

Хипербола је фигура преувеличавања како би се нагласио одређени емоционални став према предметима, појавама или радњама.

Видим тек руине црне мог живота у овом граду

Литота је фигура супротна хиперболи. Уместо преувеличавања она умањује односно ублажава јер прави израз замењује слабијим, и то негативним и супротним.

Градација настаје таквим избором речи, слика и мисли којим се изазива постепено појачавање или слабљење у односу на првобитну представу или мисао. Градацију можемо препознати у песми Опомена Д. Максимовић пошто се постепено појачава осећање страха изазвано усамљеношћу услед које се лирском субјекту враћају тешке слике прошлости и трагичне љубави.

Не остављај ме никад саму

О, не остављај ме никад саму

О, не остављај ме никад саму

Никад саму

Иронија првобитно означава изражавање путем супротности: мисли се заправо обрнуто од онога што се дословно рекло. Осим у књижевности, иронија је веома честа и у свакодневном говору.

Парадокс је фигура у којој се исказује нека мисао која је наизглед у себи противречна или супротна опште увреженом мишљењу. Парадокс се обично јавља у облику противуречног закључка који упозорава на дубљи смисао.

Пример:

„Ја волим све што се креће јер све што се креће

креће се по законима мировања и смрти“

Оксиморон је посебна врста антитезе у којсе се спајањем супротних појмова ствара нови појам, односно слика, или представа. Такве су изреке попут „мудра лудост“ „речита тишина“ „зимско летовање“